четвртак, 13. фебруар 2014.

О правим и лажним интелектуалцима




О правим и лажним интелектуалцима

Иза великих прозора, као у излозима, седе и раде дипломирани интелектуалци. Упаковани у стаклену амбалажу, наслагани у вишеспратнице, зелени од неонског светла. Ту осам часова пишу, куцају, сабирају, одузимају, подижу телефонске слушалице, баратају формуларима, ваде и враћају картонске кутије, троше хартију, мастило, фасцикле, спајалице. То је крај једног дугог и тешког пута.
 Да би неко доспео у стаклени кавез, потребно је двадесет година подизања, васпитања, учења и рада. Биографија сваког од тих дипломираних интелектуалаца је ненаписани роман. На једном чиновнику више и високе стручне спреме ради стотине брижних људи: маме, тате, тетке, лекари, учитељи, професори, друштвени јавни радници, психолози, војска, радио и телевизија. Сви се труде да од бесловесног детета створе одговорног човека који ће већи део свог живота остављати картонске кутије на одређено место.
 Све је то наизглед просто. Али, да би неко преписивао акта, заводио бројеве, водио евиденцију - потребно је: осам разреда основне, четири средње и неколико година више школе.
Само се тако може доспети у стаклени излог у најстрожем центру. Само се тада може дати женидбени оглас: „Интелектуалац, средњих година, са добрим запослењем...“ Зато праве мајке успављују будуће чиновнике најлепшим бајкама. У њима нема шума, вукова, провалија и мрака. Све је у стаклу, у најнежнијим неонским нијансама. Свак има свој сто. Фиоке су пуне разнобојне хартије. На сваком столу је телефон, понегде и два. Ту је и машина за рачунање. У таквим просторијама често се врти и вентилатор. Деца упијају својим чулима сваку реч, сањају вишеспратнице и у њима своје гнездо. И заиста, онај ко слуша маму и тату после дуго година седне за свој сто у својој канцеларији и прихвати се своје држаље.
На циљ стижу само најупорнији. Сви други остају на пола пута. Уместо интелектуалци - постаће прецизни механичари, шофери, рудари, машиновође. Бавиће се тричаријама које зна сваки прецизни механичар, сваки шофер, сваки машиновођа. Ноћ ће их затицати у гаражама, на пустом друму, на отвореној прузи. Кајаће се, али касно. Тући ће своју децу наводећи свој пример. Мучиће се да им обезбеде било какву канцеларију и оловку.
Понегде ће прочитати неки чланак о укидању разлика измећу интелектуалног и физичког рада. Међутим, све је то јалово и бесмислено. Интелектуалци су само они са школом. Они имају црно на бело да су интелектуалци, да могу радити тако деликатне и поверљиве интелектуалне послове.
Возити локомотиву, то је само наоко тешко и одговорно. Али у локомотиви нема ни телефона, ни писаће машине, ни радног стола. Ту нема шта да се мисли. Напор је искључиво физички.
Бити шофер градског саобраћајног предузећа такође је тричарија у односу на одговорност да се индиго не окрене наопако. Шта шофер има да ради? Да случајно нешто не мисли док вози? Било би катастрофално да скрене на леву или десну страну, али није ваљда толико луд и глуп?!
Шта раде рудари? Ударају пијуцима по трошној стени. Пијуком можеш како хоћеш, а пером само прецизно и читко.
Тако смо, другови и другарице, сведоци једне тешке, мрачне, простачке, историјске, традиционалне заблуде о интелектуалном и физичком раду. Све је ово довде била шала. Збиља и истина нису шаљиве.
Прошло је више стотина година политичких и социјалних револуција, одржано милион ватрених говора, написано више милиона научних радова, одбрањено више хиљада докторских дисертација, а још нико није доказао малу и једноставну истину: да је машиновођа већи интелектуалац од писара, деловођа, манипуланата и секретара, да је возити аутобус далеко тежи, деликатнији, интелектуалнији напор него преписивати финансијска документа, да је прецизни механичар доктор интелигенције у односу на прецизног рачуновођу, да је квалификовани рудар оштра и префињена интелектуална квалификација, да је спајати швајс апаратом интелектуалнији подвиг него то исто учинити спајалицом! А шта да кажемо о земљорадницима, о њиховим тајнама, вештинама и чудотворним знањима?
Али овај напис нема других амбиција него да младим удавачама скрене пажњу на неке заблуде друштвеног рангирања.


Нема коментара:

Постави коментар