понедељак, 3. март 2014.

НА ТЕМЕЉУ ОТАЏБИНЕ Слово Матије Бећковића на Немањином граду у Подгорици 1. марта 2014. године









НА ТЕМЕЉУ ОТАЏБИНЕ

Само  век нас дели од прославе миленијума Светог Симеона Немање; хиљаду година како живи и побеђује - отац нашег православља, државе и слободе, отац –оца  српске цркве, отац и син и  брат Светог Саве.
Немања је симбол нашег трајања, славе и страдања, борења и мирења, први који нас је научио како се опстаје и побеђује.Он нам је  издао забрану брбљања  и дао идеју о  светињи тишине, ћутања и тиховања.Он је доказ да најдуже траје оно што не престајемо да замишљамо, као што су његов лик његов глас, његово време.
Вршећи дужност непрекршиву славећи рођење и завештање Светог Симеона Мироточца у његовом родном граду- прослављамо Онога  који је њега прославио, јединог Оца који није син.
Браћо и сестре,
Наше куће су увек прве гореле.Али  гореле су с крова, а темељ је опстајао, па су са  кућишта, темеља и темељишта, поново подизане.И наша општа кућа горела је и гори увек с крова, али темељ стоји и не гори и са њега поново васкрсава.Зато је темељ важнији и светији од куће.
Ево нас на темељу наше отаџбине и наше опште куће!
Међу камењем Црне Горе нема ни једног који није  спомен камен, посвећен и свет, али сви они уступају првенство камењу Немањиног града одакле су претемељени камени темељци свему што је наш народ створио и ствара.И ми се и  данас можемо уверити у истинитост предања да је камен задржао људски мирис, а у наше време можда чак и више него људи. Веровало се и да је камен крхотина неба; да камен расте и рађа; да је Христос рођен из камена; да се камен преобразио у хлеб; да ће камен који одбацише градитељи постати камен угаони и заглавни; да се  се храмови граде од необрађеног камена  кога глијета скрнаве.И да у то више не верује нико верујемо ми као живо камење, и да тако није ни за кога, тако је за нас, и нигде снажније него на овом месту, и никад очигледније него данас када  је и највеће невернике  у то уверио Саборни храм у Подгорици као најновији доказ  да је Христос необорив камен.
Свети Сава је збирно име а Немањићи заједничко презиме српског народа. Како каже песник- Немањићи сви смо постанули /Од немања тврђег града нема.
Немање је сво наше имање
Немање је наше послушање
Немање је наше искушање
Немање је наше подвизање
Немање је наше постризање
Немање је наше ревновање
Немање је наше покајање
Немање је наше завештање
Немање је наше благостање
Немање је с Христом братовање!
Немањина и Његошева годишњица нису се поклопиле случајно, а још мање случајно - прошле готово нечујно.
Скоро па да  нико од данашњих српских  народних првака  није изговорио њихова имена, а камо ли повезао оснивача српске државе и највећег српског песника, првог канонизованог и последњег оглашеног светитеља српске цркве. А одувек су били повезани и нераздвојни Немања и камен, Камен II Каменовић и глас каменштака
 „Очи моје задивио је овај човек узрастом веома висок а изгледом наочит“ како је савременик описиво  Немању, пустиниожитеља Атонског, не слутећи да истовремено верно описује и Пустињака цетињског, који ће се родити седам векова доцније.
Као што ће у Саборном храму у Подгорици, васкрснути  и Свети Симеон и Свети Петар II  и сво Цар Немање благо и све његове задужбине.
Суочена са највећим датумима наше историје, вере и културе држава је остала без речи.
Да би се избегло робовање прошлости, очиглeдно је тражена нека отворена форма, да се те годишњице не прећуте, али није нађена никаква. Могли се све обавити на скајпу или блогу, да се људи  не срећу, препознају и окупљају, братиме, грле и љубе без разлога, али је заказала и виртуелна сфера. 
На другој страни, нећемо се огрешити о истину ако   кажемо и обрнуто. Није их споменуо нико –сем свако; а њихове велике годишњице нису обележене  нигде - сем свуда и на сваком кораку где год има српског народа. Званично и формално нису, а незванично и неформално јесу. И Немање и Његоша  било колико и наше вере и  памћења, инвенције и маште, енергије и идеја. Државе којих нема имале су важнија и паметнија посла, а многи држављани  чекали су да им неко важан и велики одобри и нареди шта да славе и памте.
Свети рођендан Светог Симеона и Светог Његоша прославили смо онако како смо до скора славили крсну славу. Сви су знали кад им је и која им је слава , али је славио само онај ко је веровао. Ко није веровао, изговарао се да се то не сме и препоручивао се поштујући забрану које је  било за оне који су окретали лице од свог свеца.
Онако како је некад Његош на Цетињу прогласио за свеца свог стрица Петра I тако је Његоша прогласио светитељем Митрополит Црногорски Амфилохије. Као што се  по доскорашњем правопису реч свети писала под знацима навода тако и Светог Његоша држе под знацима навода данашњи поштоваоци истог правописа.
И Немању и Његоша оптужују за геноцид. Мада многи тврде да Његош није Србин у Хагу кажу да јесте. Као најдубљи дух није Србин, а као највећи злодух јесте.
Руку на срце, ни Свети Симеон ни Свети Петар II  Петровић Његош нису се најбоље сналазили после смрти зато су и посмртно страдали и страдају до данашњег дана.Тешко је побројати грехове које су починили уплићући се у актуелне догађаје. Данас су можда најспорнији њихови ставови о Косову од којих  не одустају затварајући очи и окрећући главе од стварности и прилика у којима живимо.
Андрић је написао да само треба стати иза оног што имаш и ту остати. Његош је рекао оно што је имао да каже и ми не морамо да говоримо ништа друго сем да то научимо напамет и понављамо давно речено.То је наш памјатник и коме је до памћења има шта да памти,

Весели се праху Немањића
Немањеића и Хребљановића
Сад пропојте Високи дечани
И лијепа лавро Студенице
Земљи српској ново лице дајете!

Срећан празник!


(Слово Матије Бећковића  на Немањином граду у Подгорици 1. марта 2014. године)




четвртак, 13. фебруар 2014.

Писмо




Писмо

Једном познатом писцу недавно је у аутобусу градског саобраћајног предузећа украден новчаник. После неколико дана изненађени књижевник добио је писмо:

Кад сам вам расекао џеп и извукао новчаник, излетео сам на првој станици једва чекајући да га отворим. Кад сам отворио, нисам веровао својим очима! Зар сам се томе могао надати? Зар да ме тако намагарчи један велики човек кога сам толико ценио, и због кога сам пао на нижем течајном испиту?

Бедни фолиранту! Тужићу вас због лажног представљања!

Да је бар био висок датум па да некако разумем! Али држати главу као путир, изазивати општу пажњу и завист, а бити без динара у џепу – то је врхунски хохштаплерај! Одавно нисам имао у рукама рупу са толико буђи, паучине и мемле. Ви, јадниче, изгледа нисте имали ни аутобуску карту. Шверцовали сте се, и то ујутро, а увече сам вас гледао на телевизији! Чекао сам вас неколико дана на истој линији да вам оно ћубре бацим у лице, али се нисте појавили. Вероваатно очајавате у кући- немате друге панталоне. Кукате да сте покрадени. Пишете трагичне сонете. Прво сам био огорчен, мислио сам да се нећу уздржати да вас не ишамарам. Сад вас жалим. Дошло ми је  да вам пред први пошаљем неки динар. Да крадем један дан за вас. Интересује ме куда сте кренули без пребијене паре?!? У кафану, на утакмицу, у позориште, на ручак? Бедни чешаторе! Шта сте радили толике године? Због чега сте оседели? Само сам огадио руке. То не могу да разумем. Изгледа да више ништа и не радите. Или сте измислили посао који се не плаћа. Зар сте толика будала? Ако живите без динара, реците ми како, па нећу радити ни ја. То ми објасните или ми одговорите на питање: зашто не крадете?!? Убудуће да вас нисам видео у гужви! Будите фер према нама, џепарошима, и идите пешке. И ми морамо од нечега живети!




О правим и лажним интелектуалцима




О правим и лажним интелектуалцима

Иза великих прозора, као у излозима, седе и раде дипломирани интелектуалци. Упаковани у стаклену амбалажу, наслагани у вишеспратнице, зелени од неонског светла. Ту осам часова пишу, куцају, сабирају, одузимају, подижу телефонске слушалице, баратају формуларима, ваде и враћају картонске кутије, троше хартију, мастило, фасцикле, спајалице. То је крај једног дугог и тешког пута.
 Да би неко доспео у стаклени кавез, потребно је двадесет година подизања, васпитања, учења и рада. Биографија сваког од тих дипломираних интелектуалаца је ненаписани роман. На једном чиновнику више и високе стручне спреме ради стотине брижних људи: маме, тате, тетке, лекари, учитељи, професори, друштвени јавни радници, психолози, војска, радио и телевизија. Сви се труде да од бесловесног детета створе одговорног човека који ће већи део свог живота остављати картонске кутије на одређено место.
 Све је то наизглед просто. Али, да би неко преписивао акта, заводио бројеве, водио евиденцију - потребно је: осам разреда основне, четири средње и неколико година више школе.
Само се тако може доспети у стаклени излог у најстрожем центру. Само се тада може дати женидбени оглас: „Интелектуалац, средњих година, са добрим запослењем...“ Зато праве мајке успављују будуће чиновнике најлепшим бајкама. У њима нема шума, вукова, провалија и мрака. Све је у стаклу, у најнежнијим неонским нијансама. Свак има свој сто. Фиоке су пуне разнобојне хартије. На сваком столу је телефон, понегде и два. Ту је и машина за рачунање. У таквим просторијама често се врти и вентилатор. Деца упијају својим чулима сваку реч, сањају вишеспратнице и у њима своје гнездо. И заиста, онај ко слуша маму и тату после дуго година седне за свој сто у својој канцеларији и прихвати се своје држаље.
На циљ стижу само најупорнији. Сви други остају на пола пута. Уместо интелектуалци - постаће прецизни механичари, шофери, рудари, машиновође. Бавиће се тричаријама које зна сваки прецизни механичар, сваки шофер, сваки машиновођа. Ноћ ће их затицати у гаражама, на пустом друму, на отвореној прузи. Кајаће се, али касно. Тући ће своју децу наводећи свој пример. Мучиће се да им обезбеде било какву канцеларију и оловку.
Понегде ће прочитати неки чланак о укидању разлика измећу интелектуалног и физичког рада. Међутим, све је то јалово и бесмислено. Интелектуалци су само они са школом. Они имају црно на бело да су интелектуалци, да могу радити тако деликатне и поверљиве интелектуалне послове.
Возити локомотиву, то је само наоко тешко и одговорно. Али у локомотиви нема ни телефона, ни писаће машине, ни радног стола. Ту нема шта да се мисли. Напор је искључиво физички.
Бити шофер градског саобраћајног предузећа такође је тричарија у односу на одговорност да се индиго не окрене наопако. Шта шофер има да ради? Да случајно нешто не мисли док вози? Било би катастрофално да скрене на леву или десну страну, али није ваљда толико луд и глуп?!
Шта раде рудари? Ударају пијуцима по трошној стени. Пијуком можеш како хоћеш, а пером само прецизно и читко.
Тако смо, другови и другарице, сведоци једне тешке, мрачне, простачке, историјске, традиционалне заблуде о интелектуалном и физичком раду. Све је ово довде била шала. Збиља и истина нису шаљиве.
Прошло је више стотина година политичких и социјалних револуција, одржано милион ватрених говора, написано више милиона научних радова, одбрањено више хиљада докторских дисертација, а још нико није доказао малу и једноставну истину: да је машиновођа већи интелектуалац од писара, деловођа, манипуланата и секретара, да је возити аутобус далеко тежи, деликатнији, интелектуалнији напор него преписивати финансијска документа, да је прецизни механичар доктор интелигенције у односу на прецизног рачуновођу, да је квалификовани рудар оштра и префињена интелектуална квалификација, да је спајати швајс апаратом интелектуалнији подвиг него то исто учинити спајалицом! А шта да кажемо о земљорадницима, о њиховим тајнама, вештинама и чудотворним знањима?
Али овај напис нема других амбиција него да младим удавачама скрене пажњу на неке заблуде друштвеног рангирања.


О међувремену



О међувремену

Нaш нaциoнaлни хoби je бoрбa зa слoбoду. Сву стрaст зa слoбoдoм исцрпли смo у бoрби зa слoбoду.

Нe мoжe бити мнoгo дeмoкрaтиje, слoбoдe и прaвдe

Бoљe рaдити лoшe, a изjaшњaвaти сe прaвилнo, нeгo oбрнутo.

Сoпствeнo мишљeњe je увeк aвaнтурa, нeизвeснoст и ризик. Нaпoр кojи чeстo нe дoнoси плoдa.

Нeприjaтeљa кojи je jaвнo рeкao дa je рoдoљуб, тeшкo je oткрити.

Свeт сe нe држи нa истинaмa, нeгo нa зaблудaмa.

Никo никoм ниje ништa дoкaзao. Свaкo мoрa дa прeђe свoj пут и пoтрoши свojу мeру илузиja. Oнaj кo имa нajвeћe искуствo нe смe ништa учинити, нe мoжe ништa прeдузeти нити имa рaзлoгa дaтo чини.

Сaзнaњe дoлaзи тeк нa крajу и тaдa сe нe мoжe вишe ништa прeдузeти, сeм прoклињaњa судбинe, лaкoмислeнoсти, нaивнoсти.

Кaкo je кo успeo - тo нajбoљe знajу oни кojи нису успeли.

 Успeх je jeднa oд нajтeжих нeпрaвди прeмa другимa.

Стaлнo бистe сe бoрили, jeр мислитe дa ћeтe увeк пoбeђивaти. Нaвaдили стe сe нa пoбeдe. Дa пoмишљaтe нa пoрaз, били бистe питoмиjи.

Нaрoд je тoликo дугo биo лojaлaн дa му тo дaнaс уoпштe ниje тeшкo, тo му je пoстaлa прирoдa. Лojaлaн je спoнтaнo, нoншaлaнтнo.

Oни кoje цeниш нajвишe тe прeзиру, чим њих увaжaвaш, знajу дa нeмaш критeриjумa !

Стaрe нeпрaвдe сe испрaвљajу пoд нoвим тирaнимa. Тo je цeo прoгрeс. У имe будућнoсти je свe дoзвoљeнo учинити прoтив свoг врeмeнa.

Слoбoдa je прaвo чoвeкa дa грeши. Пojaвoм нeпoгрeшивих људи слoбoдa je пoстaлa излишнa.
Чим нe мислe, нe прeти им никaквa oпaснoст oд грeшaкa кoje oд пoстaнкa свeтa ниje избeгao никo кo je мислиo.
Срeћa je дoбити нeштo штo вaм ни пo jeднoj другoj oснoви нe припaдa.
Нajвeћa срeћa je увeк туђa.
Имa ли иjeднoг мaлoг нaрoдa чиja истoриja ниje вeликa ?
Бeз вeрe, живoт je чeкaњe смрти.
Нигдe чoвeк ниje тoликo мaли кao прeд њим и нигдe мaли људи нису вeћи нeгo изa шaлтeрa.
Писaњe je нaчин дa сe прикриje oнo штo ниje нaписaнo.
Jeси ли прaлa нoгe кaд си oвo мeсилa ?!
Пaмeт je уoбрaжeнa, oсeтљивa, нeрвoзнa, суjeтнa, пeдaнтнa, мрзoвoљнa, зajeдљивa. Глупoст je чистa, jeдинствeнa и прирoднa.
Зa мнoгe прoблeмe je jeдинo рeшeњe стaвити сe у пoлoжaj мajмунa и oдaтлe уживaти у хaрмoниjи и лoгици истoриje и свeтa.

Изглeдa дa смo нa Бaлкaн дoшли идући зa стoкoм. Мoрe нaс je спрeчилo дa oдeмo у Aфрику у кojу смo сe били зaпутили. 




среда, 12. фебруар 2014.

Два пријатеља



Два пријатеља


Два пријатеља што се сваког дана
Састају испред "Три листа дувана"

Целога живот досадног и дугог
Не виде нико једнога без другог.

Толико су они нераздвојни били
 Да су целоме свету дојадили.

Али једнога дана изненада
Они неће проћи кроз свој део града

На састанак што ће тога јутра бити
Први пут ће један од њих закаснити

И од тад милијарде дана и недеља
Неће се видети та два пријатеља.

Дуже од живота о мртва ће бити
Два најбоља друга као што смо ја и ти.



петак, 27. децембар 2013.

Плач Живојина Кира Радовића из Бјелопавлића

Плач Живојина Кира Радовића из Бјелопавлића

Како сам
Никако

Обруках се ко нико мој

Сви моји одоше у Хаг
А мене оставише сама
... У селу са женама

И кад год се спомене Хаг
А спомињу га чешће но Тита
Оне ме испод ока погледују

Чујеш ли ђе су ти другови
А ђе си ти омрчениче

Смејуље ми се из очију
Мисле да их не видим

Што те не апсе
Ако си невин
Што ти не суде
Ако си Србин

Што не одеш добровољно
Ако си петља
Што се не убијеш
Ко ти брани
Ђе си био
Кад те нема
Ни у заједничком злочиначком подухвату

Свакога неко прошпија
За тридес сребрњака
И то на одложено
Само тебе заобиђоше
Куку браћо

Суде у одсуству
Апсе и насумично
Али ти си себе склонио
Да им се не омакне
Ни чакљом да те закаче
Леле људи

Мислио сам да ћу ја тамо бити
Ако буде ико
А испаде да само мене нема
Збогом срећо

До скоро сам се надао
Да ће се сажалити
Док још има времена
И на крају ме склептати
И испоручити
Макар грешком
Да ћу отићи на небо
Авионом преко Хага
Ваљда заслужујем
Да ме уброје барем у Србе

Да ме бар вежу

И везана сликају
Имао бих успомену
И ту слику увеличао
И урамио
И сину оставио

Али остах
И без слике
И без рама
И без успомене

Сина имам
А не требам му

Испадох нула
Нула округла
Него и нула је нешто
Не нешто него нешто повеличко

А ја сам испод нуле
Нула прекрижена
Ни дана на робији
У овом ропству
Цио вијек проведох на слободи

Венем за Хагом
И иностраним искуством
Оћу и ја тамо
Да видим мало свијета
С ону страну браве
Да се сретнем с образом
И браћом по оружју
Из покојне отаџбине
Па ђе они ту и ја
Док нас мотика не раздвоји
Свак је невин

Док се не докаже да је Србин

Све бих дао
Да се дочепам Шевенингена
И крова над главом
Да шкљоцне за мном
Једна од оних петнаест славних брава
Макар она нечујна
Па тај час да цркнем

Да се и ја упишем међу људе
Да и мене неко упита
Је ли ми све потаман
Имам ли каквих замјерки
На смјештај и услове
Као да је ико мој имао боље
Да се и ја једном пожалим на храну
Као да ми је ико икад икакву приносио

Али и да ме пуште у затвор
Да се некако прокрадем
И уплекам иза решетака
И измољкам да ме осуде
Не вјерујем да би ме одрапили
Више од десет петнаест година
Двадес у врх главе
И да још коју искамчим
Због непоштовања суда
Куд ћу кад изађем
Занемарен и изневажен
Горе него да ме ослободе

Моји парњаци
Добијају по сто година
По сто педесет година
Срећнији и доживотну робију
Ако се не жале
Не једну него по три четири
Умиру државном смрћу
Враћају се у чамовим доламама
Данас злочинци сјутра свеци

А ја у оволикој безљудици
Живим на леденоме упрету
Окинутог образа
Ферсана носа
Спарушеног срца
Смежуране душе
И подмотаног репа
На смрзнутом пепелу
Прибирам опрње уза се

Никуд не излазим
Нит имам ђе
А и да имам не бих излазио
Да ме ко види
И одмах помисли
Да ме не би гледао
Да сам ишта ваљао
А да је икакве штете
Не бих се главе наносио.





субота, 22. децембар 2012.

Матија Бећковић

Матија Бећковић